Pred praznike je najteže baš vama. Ne zbog ukrasa, muzike ili gužve u radnjama, već zbog pitanja koje se ponavlja svake godine, a na koje je sve teže odgovoriti:
Kako da obradujem unuke, a da ne ugrozim sebe?
Vi već znate koliko ta matematika boli. Penzija je podeljena unapred. Računi ne čekaju praznike. Lekovi se ne mogu preskočiti. Hrana je skuplja nego prošle godine, a praznična trpeza se sve češće svodi na ono osnovno. I onda, negde između apoteke i prodavnice, pokušavate da pronađete prostor za mali poklon.
Dok vi razmišljate da li da kupite igračku ili da odložite nešto svoje, sa malih ekrana svakodnevno vam govore da živite nikad bolje. Da je sve stabilno. Da su povećanja dovoljna. Te reči se ponavljaju u emisijama, obraćanjima i gostovanjima, kao da mogu da zamene ono što vi vidite sopstvenim očima.
A vi vidite drugačije.
Vidite kako se kese iz prodavnice svake godine lakše nose. Vidite kako se grejanje ranije smanjuje. Kako se svetlo pali samo tamo gde mora. Kako se terapija ponekad razvlači da bi se nešto ostavilo za decu i unuke. I često kažete: „Dobro sam“, iako znate da nije baš tako — jer ne želite da budete teret.
Niste vi izgubili osećaj za realnost. I niste nezahvalni ako vam je teško. Teško je jer se život skupo plaća, a praznici to još više pokažu. Teško je kada se odricanje podrazumeva, a blagostanje se opisuje sa televizije.
Ovo nije zlatno doba ako se pred praznike broji svaki dinar. I nije život „nikad bolji“ ako se radost unuka plaća ličnim odricanjem i brigom.
Vi ste ceo život radili i davali. Zaslužujete istinu, a ne uveravanja. Zaslužujete da vam se veruje kada kažete kako vam je. Imate pravo da znate da niste sami u ovom osećaju.
Ako vam je ovih dana teško — to nije vaša slabost.
To je realnost o kojoj se malo govori.
A istina se ne meri prazničnim porukama sa ekrana, već onim što ostane u novčaniku kada se svetla ugase i televizor utiša.
Komšije, tu smo za vas, tu smo za razgovor, tu smo da vas saslušamo.