Petrovaradinska tvrđava je turistička atrakcija, mesto gde možete upoznati deo istorije, prošetati misterioznim lagumima ispod nje, popiti kafu na suncu i uživati u pogledu na Novi Sad.
Skoro deceniju je taj pogled potpuno drugačiji, do te mere da bi nekadašnja srpska Atina mogla da promeni ime u Novi kran. Da – sa tvrđave uglavnom vidite kranove i neprirodne stakleno metalne konstrukcije, koje se uopšte ne uklapaju u arhitekturu nekada jednog od najlepših gradova u našem okruženju.
Razvoj kao imperativ
Grad koji liči na gradilište, sa raskopanim ulicama na sve strane, sa nebezbednim prolazima i nadstrešnicama, u režimskim medijima proglašen je za grad koji se najbrže razvija u Srbiji. Nema veze što taj grad u svom centru ima rupu, ograđenu i nazvanu podzemnom garažom. Nema veze što neki neobavešteni turista može da nastrada ako prolazi ispod nadstrešnice Tanurdžićeve palate, jer Novosađani odavno ne prolaze tuda, osim ako lošom srećom tu i žive. Potpuno je nebitno i to što je narušena statika Crkve imena Marijinog, poznatije kao katedrala. Bitno je da se nekome tamo – ko uglavnom nikada nije ni bio u Novom Sadu – kaže da je ovo grad sa najbržim razvojem. I da razvoj „ne sme da stane“.
Ko živi u tim stanovima?
Niko ne zna. Jer je mahom u tim stanovima – mrak. Da, kupuju se stanovi, ovo je univerzitetski grad, ljudi dolaze, ostaju, formiraju porodice. Potreban je i veliki broj stanova za izdavanje. Samo ne baš u tolikoj meri u kojoj se gradi. A gradi se bez mere, bez ukusa i bez želje da se sačuva arhitektura i duh grada. Gradi se u takvoj meri da ćemo uskoro videti nebo samo ako baš jako podignemo glavu, ili imamo milione evra da kupimo penthaus – koji će možda gledati u zgradu preko puta. Da nam je neko napomenuo da je cena razvoja nemogućnost gledanja u nebo, pitanje je da li bi pristali na taj i takav razvoj.
Insfrastruktura koja baš i ne podržava razvoj
Možda znate, a možda i ne znate, da je Novi Sad koncipiran tako da su ljudi mahom živeli u kućama sa okućnicom, odnosno dvorištem. I takav koncept izgleda logično, kada se uzme u obzir to da je Novi Sad ravničarski grad i da svako ima pravo na svoje parče neba.
Šezdesetih godina prošlog veka se krenulo sa izgradnjom Novog Sada. Tada su izgrađene prve višespratnice u delovima grada koji i nisu bili baš gusto naseljeni.
Svetli primeri planirane i humane izgradnje su naselja Liman i Novo naselje, gde svaki blok ima svoju zelenu površinu, igralište, mesto za provođenje vremena napolju i planski uređene parkovske površine.
Danas smo došli do toga da se „zbog razvoja“ razmatra i betoniranje Futoškog parka, a sve zbog interesa ne građana, nego privatnog investitora. Jer, osim neba, i čist vazduh postaje luksuz u nekadašnjoj srpskoj Atini.
U nekim delovima grada je i dalje zastupljen koncept življenja pod nazivom „dvorišni stanovi“. To znači da se u jednom dvorištu nalaze dve, do pet, šest kuća, koje se nastavljaju jedna na drugu i svakoj kući pripada jedan deo dvorišta, po principu „ko pre devojci, njegova je“.
Gde nastaje dodatni problem „fenomenalnog razvoja grada“? Investitor uzme parcelu na kojoj je jedna ili više kuća, sa infrastrukturom koja je prilagođena tom broju stambenih jedinica i onda na toj parceli nazida zgradu koja umesto pet stanova ima 30. A infrastruktura ostaje ista. I to nije problem sve dok ne padne prva kiša, pa se komšiji u prizemlju izlije kanalizacija u stan. Ali – to je cena razvoja, uračunata u basnoslovnu i nerealnu cenu kvadrata.
Zaigrala mečka i na našim vratima
Novosadski mentalitet je specifičan, melanholičan i prilično spor. Skloni smo gunđanju u bradu kada ne možemo da hodamo trotoarom po Podbari i kada moramo da pređemo na drugu stranu ulice u centru, jer se „rekonstruiše odvod za atmosferske padavine“ u Zmaj Jovinoj ulici.
A sada je „razvoj“ stigao i u našu mesnu zajednicu. U deo grada u kojem su ulice uske, mahom jednosmerne i u kojima još uvek postoje kuće i dvorišni stanovi. Tako u ulici od jedva 300m, koja je pritom i jednosmerna, imamo tri aktivna gradilišta.
Šta to tačno znači za stanovnike MZ Žitni trg? Kada dođu kamioni sa betonom, ili sa nekim materijalom, potpuno blokiraju ulicu na par sati, a češće i na ceo dan. Pešacima to otežava prolazak, dok majka sa kolicima u kojima gura bebu tu tada nema šta da traži. Jer, nema gde ni da prođe. Kada ne može pešak da prođe, potpuno je normalno da ne može da prođe ni hitna pomoć ako zatreba, a ni vatrogasno vozilo.
Naravno, branioci „razvoja“ mogu da kažu da nam hitna pomoć i vatrogasci nisu potrebni svakog dana. I u pravu su. Samo, to obično bude taj jedan jedini put kada nam zatrebaju u životu.
Takođe, kada imate tri aktivna gradilišta u ulici od 300 metara, to dalje znači konstantnu buku tokom celog dana, prašinu, vibracije koje i te kako osećate i radnike koji vam gledaju kroz prozor, imali zavese ili ne. A kada se te zgrade završe ne gine vam smanjeni kvalitet života, jer će vam građevina zagraditi ono malo sunca i neba što ste videli sa svog prozora. A i cirkulacija svežeg vazduha će vam biti smanjena. Mada – to nije bitno, bitan je razvoj.
Šta možemo da uradimo?
U slučaju gradilišta koja su već aktivna, apsolutno ništa. Imaju urednu dokumentaciju i mogu da rade šta hoće, kada hoće. Ovo je proverena informacija, jer neretko betoniraju do duboko u noć, a nadležne službe su dale takve informacije ljudima koji su zvali, jer nisu mogli da spavaju od vibracija.
Možemo se okrenuti zajednici, pratiti kakvi su urbanistički planovi za naš deo grada u budućnosti, jer je protiv razvoja adekvatna jedino prevencija.
Upoznati se sa komšijama, udružiti se da spasemo ono što se spasiti da i sačuvati to malo neba i malo zelenih površina koje su nam ostale u mesnoj zajednici.
Zaista je važno da se borimo za svoju zajednicu, ukoliko želimo da ostanemo ovde. Jer, sve je veći broj Novosađanki i Novosađana koji govore o odlasku iz ovog grada. Nekada prelepog, a sada ranjenog i raskopanog.