Kako smo i izglasali na Zboru u nedelju, 9.11, nas sedmoro smo se zaputili u Beograd u utorak, 11.11. da pružimo podršku Dijani Hrki, desetog dana njenog štrajka glađu ispred zgrade Parlamenta Srbije.
Dan je bio prohladan i siv, a na putu tamo prošli smo kroz gradilište Expo-a, u blatu i magli, upečatljivo distopijski prizor.
Ali distopija nas je tek sačekala ispred zgrade Narodne Skupštine – tog monumentalnog zdanja građenog od 1907. do 1934. koje bi trebalo da bude najviši simbol naše državnosti. Praznični je dan, grad je praznjikav, ispred Dijaninog kampa stoji nekoliko desetina građana okrenutih ka šatorskom naselju Ćacilend.
Između njih i nas je ograda, pa razređena policijska formacija.
Ali najpre nailazimo na šatore u Dijaninoj pratnji. U jednom, građani kuvaju kafe i čajeve, dele grickalice. Tu je i veliki lonac pun paste, koji je neko doneo za ljude koji su tu na dežurstvu – studente, veterane, građane, novinare…
Ispred sledećeg šatora, u kom borave studenti, vidimo poznato lice: student iz naše MZ, koji je nedavno bio na našem zboru.
Aleksa je tamo već danima, čita Selimovića sedeći ispred šatora i na pitanje da li mu nešto treba kaže da je nahranjen, ima cigarete, jedino bi mu dobro došle čizme, malo je hladno noću na nogama, njegove su ostale u Rektoratu, i nakon upada policije, nije ih pronašao. Posle srdačnog pozdravljanja sa Aleksom, i obećanja da ćemo mu doneti čizme, krećemo ka Dijaninom šatoru.
Dijana je unutra.
Kažemo veteranima koji su ispred da smo došli iz Novog Sada, kao predstavnici Zbora Žitni trg i da imamo za nju mali dar – odštampane poruke koje su građani ispisivali na našem štandu 1.11. Rekoše nam da malo sačekamo, da će Dijana izaći ako bude mogla. Tu je i ekipa N1, čekaju na izjavu. Vidimo reditelja Stevana Filipovića, srećemo Marčela. Broj ljudi je mali, nekoliko desetina.
Čekamo s pogledom na Ćacilend. Došli smo tamo oko 16 h, mrak je počinjao da pada. Na kupoli i fasadi Parlamenta pale se svetla.
Plato ispred zgrade popunjen je belim šatorima i nekoliko desetina ljudskih (valjda) figura u tamnim jaknama i kaputima. U jednom momentu penju se na stepenice skupštine. Grupna fotografija, neko snimanje u propagandne svrhe.
Čekamo i dalje na Dijanu i posmatramo tu čudnu atmosferu. Povremeno se začuju povici u pravcu Ćacilenda. Gospođa sedi ispred Skupštine Srbije sa jakim laserom uperenim u nas, u naše oči i lica. Kordon policije ne reaguje, gospođa i njena drugarica se kikoću i ciljaju nas jakim zelenim svetlosnim snopovima.
Povremeno se neko pojavi i počne da viče u njihovom pravcu, poruke su najčešće o sramoti – pred nama, pred njihovom sopstvenom decom, pred Bogom…
Dijana ne može da izađe, izjavu za N1 daje jedan od veterana u njenoj pratnji, a našeg Daču pozivaju da uđe i na kratko se pozdravi sa Dijanom. Predaje joj naš liflet sa porukama 1.11, ona se zahvaljuje, pozdravlja, slaba je.
Pijemo kafu na štandu jednog od beogradskih zborova, malo razgovaramo, razmenjujemo utiske i krećemo nazad ka Novom Sadu.
Deseti dan Dijaninog štrajka glađu prolazi.
Koliko još mama protiv mašinerije može da izdrži ?