Dok nas sa društvenih mreža zasipaju reklame sa idealnim poklonima, a muškarci pokunjeno nose bukete cveća „svojim lepšim polovinama“ – možda je ipak trenutak da se zapitamo koliko smo zaista ravnopravne ovog Osmog marta.
Kako je nastao ovaj praznik?
U sjaju glamura i skupih poklona, mirisu parfema, cveća i sveća, često zaboravimo kako i zbog čega je ovaj praznik nastao. Osmi mart se u literaturi pominje prvi put 1857. godine, kada su se žene, koje su radile u tekstilnoj industriji u Njujorku, pobunile protiv loših uslova rada i niskih plata. Taj protest je vrlo lako ugušen, ali su te žene osnovale sindikat nakon dva meseca, te su se protesti održavali svake godine na taj datum. Najznačajniji je onaj održan 1909. godine, na kojem je učestvovalo preko 15.000 žena, koje su tražile kraće radno vreme, bolje plate i ono što do tada uopšte nisu imale – pravo glasa. Naredne godine, 1910. ovaj datum dobija status međunarodnog praznika i od tada ga slavi skoro cela planeta, na različite načine.
Gde smo sada sa ženskim pravima?
Od zvaničnog proglašavanja praznika za međunarodni, prošlo je 117 godina. Žene se i dalje suočavaju sa maltene istim izazovima sa kojima su se suočavale i tada. U većini zemalja je ženama zagarantovano pravo glasa, s tim da se na ostalim poljima i dalje kaska, kasni i ne ide u korak sa razvojem ženskog potencijala i ženskih želja i potreba.
Ravnopravnost na razgovoru za posao
Postoji na papiru, u praksi i ne baš. Gotovo svaka žena može na prste jedne ruke izbrojati razgovore za posao, na kojima nije čula neka od sledećih pitanja:
– Da li je udata?
– Ako nije – kada planira da se uda?
– Da li ima dece?
– Ako nema – kada planira decu i koliko njih?
U našoj zemlji, po važećim zakonima, ova pitanja spadaju u diskriminatorna i jednostavno se ne smeju postavljati na razgovorima za posao. Kako nismo skloni poštovanju zakona, ovo se dešava i češće nego što mislimo.
I postavlja se pitanje – šta činiti u takvim situacijama? Snimanje ovakvog razgovora, bez upoznavanja učesnika razgovora o tome nije validno na sudu. Zvati inspekciju rada? Njihova reč protiv vaše, sa snimkom, ili bez. Pisati o tome na društvenim mrežama? Stvarate sebi potencijalno lošu reputaciju kod ostalih poslodavaca, koji isto tako – protivzakonito – postavljaju ta pitanja na razgovoru za posao.
Zaista zvuči kao pat pozicija, za koju nemamo adekvatno rešenje. Odnosno, imamo lažnu zaštitu u vidu zakona. I to 117 godina posle…
Preduzetnica na porodiljskom
Po podacima koji su trenutno dostupni, žene u preduzetništvu čine 34% od ukupnog broja vlasnika preduzetničkih firmi. Nije puno, ali nije ni malo. Veći deo tih žena se našao u preduzetništvu, jer je naišao na prepreke pri zapošljavanju iz prethodnog pasusa. A ne tako mali broj žena se našao u preduzetništvu, jer je u našoj poslovnoj (ne) kulturi žena od 45+ godina – STARA. Iako to zaista znači da ta žena nema više malu decu koja se stalno razboljevaju (koja poslodavcima smetaju), a imaju puno iskustva, znanja i što je najvažnije energije da se posvete svojoj karijeri, što dalje donosi benefite i samoj ženi, a i poslodavcu.
Nego, da se mi vratimo mladim preduzetnicama. One ulaze u preduzetnički poduhvat sa željom i ambicijom da ovaj svet učine boljim. Imaju sjajne ideje, pune su energije i vrlo često rade i duplo više od osam sati. Jer, rade za sebe i za svoj san. Svakako imaju dovoljno energije i za privatan život, a privatan život donosi prijateljstva, ljubav, brak i na kraju i želju za decom.
I tu nailazimo na nove probleme za ženu, ovog puta preduzetnicu. Naime, obračun porodiljskog bolovanja se i te kako razlikuje za zaposlene žene i za žene preduzetnice. Iako preduzetnici – bez obzira na pol – pune državni budžet. Ali, na ovim prostorima je logika retko kada stanovala.
Bez dubljeg ulaženja u zakone i njihovo tumačenje, položaj žena preduzetnica na porodiljskom bolovanju karakterišu sledeći parametri:
- Nemaju mogućnost da angažuju zamenu tokom odsustva
- Ako obustave delatnost – primaju punu naknadu, ali im se ne obračunava radni staž
- Ako nastave da rade – primaju 50% naknade i same plaćaju doprinose
- Naknade su niže zbog zakonskog koeficijenta
- Porodiljsko se otvara od dana porođaja, ne pre kao u slučaju zaposlenih žena – izvor pravnakomora.rs
Ovde se bukvalno ne može ništa, jer je zakon takav. Ovaj zakon definitivno narušava ravnopravan položaj žena preduzetnica – najpre u odnosu na zaposlene žene, a potom i u odnosu na muškarce, bez obzira na to da li su preduzetnici, ili zaposleni.
Nasilje u porodici
Iako smo duboko „zagazili“ u 21. vek, stiče se utisak da je kod nas i dalje „običaj“ da se žena može tući. Objašnjavati sistem nasilja i kako do njega uopšte dolazi bi bilo previše kompleksno za ovaj članak.
Ipak, možemo opisati širi konktekst, a to je da – sve potiče od kuće. U našoj zemlji je zaista retka praksa da brat i sestra ravnopravno podele imovinu, jer „ona će se udati i njoj ne treba“. Na taj način žena izlazi iz svoje primarne porodice u već nepovoljnoj situaciji. Patrijarhat i dalje živi u našem društvu, želeli to mi ili ne – čak se čini da dobija i svoje toksične razmere.
Po podacima Autonomnog ženskog centra, koji se bavi žrtvama nasilja u porodici, prošle godine je od femicida stradalo 14 žena, od kojih je više od polovine ranije prijavljivalo nasilje od strane muškarca, koji ju je na kraju i ubio. I da – i ovde imamo važeći zakon, koji na papiru i ne zvuči tako loše, ali u praksi ne daje rezultate koje bi trebalo da da.
Dodatno strašan deo svih ovih statistika jeste i onaj u kojem se u komentarima ispod takvih vesti piše da je „sigurno ona to i zaslužila“, kao i to da veliki deo tih i takvih komentara pišu upravo – žene. Zašto je to tako, verujemo da bi trebalo da bude deo nekih opsežnih psiholoških istraživanja.
Potencijalni izlaz iz ovakve situacije se nalazi u primarnim porodicama, u rukama roditelja devojčica i dečaka. Kada roditelji budu počeli da gledaju svoje ćerke kao ravnopravne sa svojim sinovima, možda će ih i društvo gledati bar malo ravnopravnije.
Digitalno nasilje
Živimo u digitalnim vremenima, pa kako smo sve uspeli da pokvarimo, pokvarili smo i društvene mreže. Zato je i na njima nasilje sve prisutnije. I ovo jeste globalni fenomen, s tim da je nama bitno naše lokalno, jer je to prostor gde možemo kreirati neku promenu.
Ako je žena uspešna – tata je progurao, ko zna sa kim je u vezi, sigurno je došla tu preko kreveta, bolje joj je da je rađala decu i kuvala ručak, nego što se mlati po svetu i pravi poslove. Verujem da smo svi videli ovakve komentare na mrežama. Dok takve komentare kod muškaraca – uspešnih, ili neuspešnih – ne viđamo.
Dalje, u uzburkanim društvenim okolnostima, ženama koje se bave aktivizmom – od kojeg je Osmi mart kao praznik i potekao – osim smrću, preti se i silovanjem, ubistvom dece i bližnjih i puštanjem potencijalno eksplicitnih fotografija i snimaka u digitalni prostor.
U ovom segmentu nasilja zlostavljači nisu računali na činjenicu da su žene, koje se bave aktivizmom, ipak osnaženije i svesnije svojih prava, a samim tim i spremnije da ih brane. Što svakako ovu vrstu nasilja ne čini više prijatnom, jer nasilja ni ne treba da bude.
Jesu li žene ipak snažniji pol?
Uprkos svemu gore navedenom, žene se ipak ne predaju. Tu smo, edukujemo se, zapošljavamo, osnivamo firme. Uz sve ostale obaveze koje se podrazumevaju kada je neko rođen kao žena, a spada u takozvane neplaćene poslove – pranje, kuvanje, čišćenje, čuvanje dece i sve ono što patrijarhat zahteva od žena.
Sa druge strane, kada pogledamo statistike samoubistva u našoj zemlji, a i globalno – žene tri puta manje od muškaraca probaju da izvrše samoubistvo, a samim tim je isti odnos i smrti od samoubistva.
Razloga je mnogo, a jedan od vodećih je taj da žene ipak potraže pomoć stručnjaka kada im je teško. I onda samoubistvo ne izgleda kao jedino rešenje.
Iako se to patrijarhatu ne sviđa, ipak je žena ta koja stvara novi život. Ona obezbeđuje da novo biće dođe na svet. Čak i ako ništa značajnije ne postigne u životu – to je nešto zbog čega bi trebalo da bude cenjena, poštovana i voljena. Baš ovim redom.
Šta nam je činiti?
Samo udruženi možemo napraviti neke promene. Kada kažem udruženi – mislim i na žene i na muškarce. Postoje divni muškarci, koji su posvećeni zaštiti žena i ženskih prava, koji odsustvuju sa posla kada se deca razbole, koji dele sa svojim suprugama neplaćene poslove. Ne možemo niti treba da živimo jedni bez drugih. Borba za žensku jednakost i ravnopravnost uopšte ne znači da smo jedni protiv drugih, nego da smo ujedinjeni, u istoj borbi, sa istim ciljem – da nas država, zakoni i društvo isto tretiraju.
I zato – vaspitavajte svoje sinove da cene i poštuju žene, a svoje ćerke da daju sebi za pravo da budu cenjene i poštovane. I ako već delite imovinu – podelite je na ravne časti. Kao ujedinjeno društvo možemo puno toga promeniti i to na bolje.